Paradajz volovsko srce nenadmašan po ukusu, krupan, rozikast i nešto skuplji od običnog, proizvodi se manje, jer je osetljiv na transport i lagerovanje. Inače, ko ga jednom proba, druge sorte ovog povrća više ne smatra tako ukusnim. Domaćice znaju da je sok od njega najlepši. Uprkos tome, na pijacama Srbije teško ga je naći. Uglavnom ga domaćinstva gaje za svoje potrebe, a neznatni viškovi iz bašta završe na tezgi.
Ova sorta spada u najkrupnije i postoji pet vekova. U Evropu je donesen iz srednje i južne Amerike, za šta su zaslužni Španci. Do devedesetih u Srbiji gajen je uglavnom za potrebe domaćinstva na selu, ali ga je ukus preporučio. Brižljivo se čuvalo seme da bi se iduće godine ponovo zasejao.
Pre dve decenije, profesor dr Ivo Đinović “volovsko srce” je selekcionisao, platio taksu Komisiji za priznavanje sorti i tako seme ovog paradajza učinio pristupačnin svima.
– Unapredili smo ga, otporniji je na plamenjaču. U sebi ima manje vode, fantastičnog je ukusa, sadrži kompleksne šećere, aromatične materije i tanju koru u odnosu na druge sorte – kaže prof. Đinović.
Težina ploda sa kojim se professor susreo je – 1.130 grama, od koga su, kaže, napravili punu šerpu salate da se pojelo u slast i da je još i preostalo.
– Roze volovsko srce nema bele “armature” u sredini ploda od celuloznih vlakana kao što je to slučaj kod nekih drugih sorti, ali je osetljivo na bolesti, pogotovu u kišovitim godinama.Ako se plod rano ubere, onda je oko drške i kad uzri zelen, a kad previše sazri – puca. Zato su hibridne sorte mnogo ekonomičnije. One imaju od jednog roditelja kvalitet, a od drugog otpornost i čvrstoću – kaže prof. Đinović.
Izvor: receptikolaci.com
Nema komentara:
Objavi komentar